Povodom brojnih naučnih imena koji su izrazili podršku Mužićevim stavovima dr Radoslav Rotković kaže:
“Dovoljna je bila samo ova činjenica da se priđe s poštovanjem Mužićevim istraživanjima, jer je on, sakupivši ogromnu dokumentaciju, stao da razmišlja na nov način (vraćajući se doduše i do Orbina, koji je 1601. pisao da su Iliri bili Sloveni), i tako uzburkao naučnu i znanstvenu čamotinju i prepisivanje, koje je bezbolno ali i beskorisno”.
Rotković dalje pominje da je stupio u kontakt s Ivanom Mužićem i vodio, i još uvijek vodi polemiku, prvenstveno oko pravca seoba Južnih Slovena (sjever-jug ili jug -sjever), te da sa njim nalazi i dosta dodirnih tačaka u pogledu starih praslovenskih tragova na Balkanu i u tretiranju još uvijek zagonetnog gotskog pitanja.
“Naše prijateljsko ubjeđivanje traje godinama zato što se svodi na sučeljavanje argumenata. Mi se u nečemu slažemo s njegovim oponentom prof. dr Katičićem, koji vodi ili je vodio slavističku katedru u Beču, ali u njihovom sukobu nijesu glavni argumenti. Knjige koje uzburkavaju naučnu javnost vrijedne su već po toj činjenici da nagone na novo razmišljanje i preispitivanje onoga što se smatralo da je potpuno raščišćeno. A da nije ništa raščišćeno, dokazuju naši šudikovski znaci koje još nijesmo pročitali!
Mužić je objavio i knjigu Hrvatska kronika 547.-1089. (Split,1998), iz koje smo za naš zbornik Najstarija crnogorska država Kraljevina Vojislavljevića. Izvori i legende, donijeli njegov spisak gotoslovenskih kraljeva, po Dukljaninu i Hrvatskoj kronici.
Prof. Stjepan Pantelić je objavio knjige: Najstarija povijest Hrvata (Mainz, 1993), Die urheimat der Kroaten in Pannonien und Dalmatien (1997), Hrvatska Krstionica (Split –Mainz, 2000).
Bili smo takođe u kontaktu sa slovenačkim autorima koji su se bavili pitanjem praslavenskih Veneta, dr Jožkom Šavlijem, Ivanom Tomažičem i Matejom Borom i prof. dr Radivojem Pešićem iz Beograda, koji je dugo radio u Italiji i tamo objavljivao radove o Etrurcima, upoređujući, pored ostalog, njihovo pismo sa vičanskim, nađenim na pločicama u Vinči i Lepenskom viru.
K ovima treba dodati i A. Berlota i I. Rebaca, koji su u Kopru 1984. objavili knjigu: So bili Etruščani Slovani? Do ovih knjiga smo i došli tako što nam ih je, preko prof. dr Nikčevića, slao Matej Bor. Zato bismo ovaj komentar započeli hronološki baš sa pitanjem Praslovena, Etruraca i Veneta i zagonetkom najstarijeg pisma.
Mi smo, naime, još prije objavljivanja knjige Odakle su došli preci Crnogoraca imali u reviji “Ovdje” (1987-88) seriju radova pod naslovom: Slovenski krugovi i mi u njima, koji su izazvali pažnju i prof. Pešića i Mateja Bora. Svi su ovi autori dolazili u sukob sa ustaljenim mišljenjima a mi smo ih prihvatali i kritički ocjenjivali, bez predrasuda. U nekim pitanjima naša su se istraživanja podudarala.
Bor je u zborniku “Z Veneti v novi čas” (1990,8) naveo naučnike koji su pokazali razumijevanja za njihova istraživanja (prof. dr Pešića, nas i prof. dr V. Nikčevića). U knjizi “Z Veneti v novi čas” (183 – 185; 313 – 361) preneseni su u prijevodu tekstovi prof. dr Nikčeivća o Venetima i Slovencima, u kojijema se navode i naši radovi. Osvrnuo se i na pisanje italijanskoga venetologa Prosdocimija koji je u dvije knjige (1967), zajedno s Pelegrinijem, analizirao jezik Veneta i napisao da bi se “moglo desiti da se Veneti ubroje u etnički slovenska plemena”. Prosdocimi se naljutio što ga je Bor citirao, a nije naveo opštirnije o čemu su njegove teze.
I drugi Italijan, G. Devoto napisao je u knjizi: Origini indoeuropee (1962, 194): “Narodno ime Veneti može se zamijeniti jedino terminom ‘nosioci kulture žarnih polja’, a etničku atribuciju te kulture obradio je Jerzy Nalepa, proanaliziravši sve ranije teorije, koje su naginjale panilirizmu. Polazeći od mase podataka koji utvrđuju davnu vezu Balta, Germana, Slovena i Kelta, i obraćajući posebnu pažnju na poljoprivredu terminologiju, Nalepa je zaključio da “tworcami i užitkownikami kultury lužickiej byli Praslowianie”.
Rotković se potom osvrće na Pešićevu analizu pločica koje su otkopane u Vinči 1908. godine, kao i onih iz Lepenskog vira u novije doba, te navodi njegov zaključak – da rezovi na njima nijesu obične pukotine ili ogrebotine nego pismo (1987, 11) o čemu je ovaj i pisao u “Tajnama” (3, 1987).
“O tome je, u stvari, Pešić referisao na naučnom skupu u Institutu za orijentalne studije u Milanu početkom te godine. U “Borbi” je dao uporedne tablice etrurskog, vinčanskog i latinskog alfabeta. U preko dvadeset slučajeva potpuno se slažu etrursko i vinčansko pismo a samo su slova K, P, S, okrenuta suprotno. Etrurska azbuka, po Pešiću, imala je 26 slova a vinčansko pismo bilo je nešto bogatije. No između 12. vijeka prije naše ere, kada se vinčanska kultura gasi i Etrurije koja je mlađa za nekoliko vjekova ipak je i prostorni i vremenski razmak, da opravda sitnije razlike. U “Tajnama” Pešić ukazuje i na porijeklo termina rita – runa u drevnoskandinavskom jeziku. To znači urezivati, a isto značenje ima i englesko to write, njemačko reissen, einritzen. (Nije slučajno što i Crnorizac Hrabar piše o crtama i rezama.) Logično bi bilo da su ova istraživanja pobudila u nas naučni interes, da se okupe eksperti za staro pismo i provjere te pločice iz Vinče i Lepenskog vira i dođu do nekih zaključaka koji bi uticali ili na odbacivanje te teze ili na odbacivanje dosadašnjih shvatanja o razvitku evropske pismenosti. No u nas, na žalost, nema takve prakse, koja se, kad-tad, mora uvesti. Za istraživanja o Venetima Pešić kaže: “Velika je šteta što su raspravu Mateja Bora “Novo čitanje i razumijevanje venetštine”, objavljeno u Ljubljani 1985, pogriješno tumačili, i neosnovano i nenaučno pobijali. Upravo njoj treba posvetiti pažnju, jer dokumentarno ukazuje na jedan od puteva koji vodi ka etrurskom jeziku i pismu.
Pešić je u Venetiji vidio posrednika između Vinče i Etrurije. Na ideju da su Etrurci bili Prasloveni nijesu došli samo Pešić i Berlot i Rebac (jedan novinar, drugi šifrant) nego i Zaharije Majani, koji je u naslovu svoje knjige najavio da su Etrurci počeli da govore (Les Etrusques commencent a parler, Paris, 1961). Konstatuje, naime, da je, tražeći albanski, našao slovenski jezik.”
Vijesti, 4. mart 2011.
Sloveni u davnini 